Nikada me nije odveo na utakmicu na primer, ili me poveo u šetnju, ili kupio neku sitnicu da me iznenadi.
Sa druge strane nije bio ni nasilan i ne pamtim da me je nekada udario, jednostavno bio je tu ali kao da nije.
Mislio sam da je takav čovek, da nije ”porodični tip”, da možda ne ume sa decom i da je najbolje da ga prihvatim takvog kakav je.
Sve bi to bilo u redu da ja danas nemam sinčića i da se moj ćale ne ponaša prema njemu tako kako nikada nije prema meni.
Vodi ga na utakmice, dođe pa ga odvede u šetnju pod izgovorom da imamo malo ”slobodnog vremena” žena i ja, igra se sa njim, kupuje mu sitnice, zove ga ”dekin šampion”…
A dete ga prosto obožava i u stanju je 24 časa da provede sa njim.
Zove ga ”deka kralj” i stalno pita kada će deda da dođe.
Malo sam ljubomoran jer sam sada video da moj ćale itekako ume sa decom, a ja to nikada nisam osetio.
Dođe mi da zaplačem
