Jedan moj prijatelj je došao kod mene na kafu, sedeli smo i ćaskali, pričali o životu… “Odoh na sekund da operem tanjire koji su ostali u sudoperi”, rekoh mu.
Pogledao me je kao da sam mu rekao da sam pošao da konstruišem svemirski brod. Reče mi, diveći mi se, ali pomalo zbunjeno:
“Dobro za tebe sto pomažeš svojoj ženi, kada ja to uradim, moja žena to ne ceni. Jedne nedelje sam obrisao pod, ni hvala.”
Vratio sam se da sednem sa njim i objasnio da ja ne pomažem svojoj ženi.
“Mojoj ženi ne treba pomoć, treba joj partner.
Ja sam partner u kući i zbog tog partnerstva su podeljeni zadaci, ali se sigurno ne radi o pomoći u kući.
Ja ne pomažem svojoj ženi da očisti kuću, zato što i ja živim tu i moram i ja da je čistim.
Ja ne pomažem svojoj ženi da kuva, zato što i ja hoću da jedem i moram i ja da kuvam.
Ja ne pomažem svojoj ženi da opere sudove posle jela, zato što sam i ja koristio te sudove.
Ja ne pomažem svojoj ženi oko dece, zato sto su to i moja deca i moja je uloga da budem otac i roditelj
Ja ne pomažem svojoj ženi da siri i pegla veš, zato sto je to i moj veš i moje dece.
Ja nisam pomoć u kuci, ja sam deo kuće.
A sto se tiče cenjenja, pitao sam ga kada joj je poslednji put, nakon što je završila sa čišćenjem kuće, pranjem veša, nakon što je promenila posteljinu na krevetu, okupala decu, skuvala, organizovala i tako dalje, rekao hvala? Ali hvala tipa: “Wow! Ženo moja! Fantastična si!”
Čini ti se apsurdnim? Izgleda ti čudno?
A kada si ti, jednom u 100 godina, očistio pod, očekivao si minimum nagradu za izvrsnost, sa puno slave.
Zašto? Da li si ikada mislio o tome, prijatelju
Možda zato što je, po tebi, sve to njena obaveza? Možda zato što si navikao da se sve to obavi a da ti ne moraš prstom da mrdneš?
Dakle ceni kao što bi voleo tebe da cene, na isti način i istim intezitetom.
Pruži ruku, ponašaj se kao pravi partner, a ne kao gost koji je došao samo da jede, da spava, da se opere.
OSEĆAJ SE KAO KOD KUĆE U SVOM DOMU.
