Živim sa ženom koja ima propali brak i dijete iza sebe. Volim i nju i dijete jer su prekrasni i život mi ima smisla otkad su mi ušetali u život prije 5 godina. Nekidan sam pričao na telefon s bratom koji mi je toliko digao živac da sam ga urlajući pošlao u pm (opravdano!). Ona je bila u hodniku i čula moje urlanje. Kada sam se okrenio prema njoj, ona je stalaja skamenjena i pomokrila se u gaće od straha zbog mog urlanja.
Nikad nisam digao ruku na nikog, a pogotovo na ženu i ona me toliko poznaje da zna da joj nikad ne bi naudio. Tek sam tada shvatio koliko se ona boji vikanja i batina. Ali mi je kroz glavu prošlo i da mi nije puno toga ispričala vezano za svoj propali brak.
Tko zna šta su njih dvoje sve preživjeli. I sad mi dođe muka kad znam da dijete svaki drugi vikend ide tom kvazi ocu, luđaku i sadistu jer mora po zakonu. Jest da su susreti pod nadzorom centra, ali me to svejedno grize. Nešto bi napravio, a ne znam šta i kako
