Dok smo bili studenti, drugaru je majka iz zdravstvenih razloga zadržana u bolnici radi lečenja. Znao sam da nema ko da mu kuva, jeo je suvu hranu iz prodavnice, a ja u znak saosećanja sam mojoj majci rekao da sve što kuva meni kuva duplo. Da ga ne bih uvredio davao sam mu tu polovinu pod
izgovorom da su mi mnogo poslali od kuće…jedino sam ga obavezao da vrati te posude mojoj majci ( svi koji su studirali daleko od kuće znaju da majke hoće da biju ako se posude ne vrate 🙂 ). Kada je
došao da vrati te posude, moja majka mu onako obazrivo reče da nije kao kad njegova mama kuva, ali da se ona trudila, njegov odgovor na to je bio: “Kad nema ništa, dobro je i to.” Od tada do dana današnjeg nisam progovorio ni jednu reč sa njim.
