Pre neki dan, izlazim iz stana i odlazim do trafike da kupim cigare. U novčaniku novca samo za paklo, a plata mi kasni. Šetam ja tako kad mi pažnju privuče radnik u piceriji koji viče na malo dete.
Bacio sam pogled i vidim da malac blene u izlog gde se nalazi pica, a mali mršav, kost i koža.
Sažali se meni i odlučim da mu kupim picu. Kaže da živi sa bakom i tatom, ali da su mnogo siromašni i da često ima samo jedan obrok dnevno. Ljudi moji, taj iskren osmeh i ”hvala puno čiko”
nikada neću zaboraviti. Taj dan sam ostao bez cigara, ali je vredelo.
