Počeo je da sakuplja željezo, aluminijum, plastiku sve da bi nekako preživio, a po kraju se priča da mu je supruga krenula da se daje za pare. Žalosno kakva smo država. Najgore je što ni ja nisam u mnogo boljoj situaciji, ali na sreću (ružno zvuči) nemem djece, pa mi je lakše.
Ipak neka ljudkost u meni radi i skoro svaki dan ja ispred njihove kuće bacim po par eura kako bi djeca mogla da pronađu i da se obraduju, a i svoje roditelje, jer čudo je to kako i tako mala djeca osjećaju problem i sve što nađu ili im neko dadne nose ocu. Volio bih da mogu više da pomognem, ali nema od čega. Smuči mi se kada neke komšije svake godine promijene auto, kupuju skupe stvari a čovjek preko puta njih umire od gladi.
