Svi govore: “Polako, desiće se kad se najmanje nadate, biće, samo bez stresa…”
Sa osmehom na licu pokazujem im da verujem u to, ali niko ne zna za moj strah iza zatvorenih vrata, iza lažnog optimizma i osmeha dok šetam ulicama i mučninu koju osetim svakog meseca, suze koje padaju, bol i neopisiv strah..
ŠTA AKO TO TRAJE GODINAMA, KOLIKO ĆE JOŠ VREMENA PROĆI DO TOG TRENUTKA???
Ponekad imam nadu: biće, biće sledeći mesec… Pa ponovo strah… I tako u nedogled…
Do kada? Šta ako dobijem bebu za 5 godina??? Još 5 godina ove konfuzije, panike, šta ako je ne dobijemo nikada i budemo jedni od onih parova koji su godinama bezuspešno pokušavali?
Nadu ne gubim, strah osećam i molim se svake noći da i ja jednog dana ugledam i zagrlim moje čedo
