Moj otac mi ustvari nije otac, nego deda.
Cela ta priča mi je jako teška i kako sam sve stariji sve mi je nekako teže.
Imam 23 godine, završio sam studije i počeo da radim u vojsci.
Život je počeo nekako da ide na bolje, posle svih loših stvari koje su mi se desile.
Za život ovim ljudima neću moći da se odužim za sve što su uradili za mene, i što su me podigli kad niko nije hteo.
Danas ih gledam kao da su oni moja deca, stari su i bolesni.
Dajem sve od sebe da uvek budem uz njih i da im pružim sve, ali to je retko kad moguće.
Saznao sam da imam brata po majci koji je 3 godine mlađi od mene, znam gde je, i šta radi.
Ali se nikad neću javiti. Ne znam kako bi reagovao na to.
Mnogo sam izgubio,imam još samo ovo dvoje i za njih život dajem.
Nije roditelj ko te rodi,već onaj ko te odgaji u veme kad su oni zbog tebe danima gladovali i smrzavali se.
Svako ima svoj životni put.
Moj je bio ovakav, ali uvek imam osmeh na licu, zbog njih.
